Ana Kuhar: Moje cipele nisu udobne

Moj tata je pijanac, nije završio nikakvu školu kao ni mama. Ona ne radi. Uvijek je kod kuće. Ne idem u školu. Mama i tata nemaju novca da mi plate školarinu. Katkad se osjećam usamljeno. Moje cipele nisu udobne.

Danas sam čula viku u kući. Dugo su vikali jedan na drugoga, a onda je zavladala tišina. Upitala sam mamu što je bilo. Nije mi odgovorila, samo me pogledala. Tada sam sve shvatila. Iz tog pogleda moglo se vidjeti da se radi o tati. Opet je ostao bez novca. Mama je počela plakati, a ja sam otišla u drugu sobu. Počela sam se pakirati. U jednu prljavu vrećicu stavila sam: svoju odjeću i jedan par čarapa. Nisu se slagale, a lijeva je imala i rupu. Stavila sam jedan mali požutjeli novčić. Bio je to novčić mog djeda. On više nije s nama. Taj novčić mi je jedina uspomena na njega. Otišla sam do kuhinje tako da me nitko ne vidi i iz jednog ormarića uzela pakiranje sjemenki lana u za slučaj da ogladnim i strpala ih brzo u vrećicu. Izašla sam van. Moje cipele nisu udobne.

Hodala sam dugo bez odmora. Kroz tijelo mi je strujala zima. Tišina je virila iz svakog ugla. Vrebala je. Stajala je u zasjedi i izjedala sve. Nigdje nikoga. Pored mene su prijetila napukla stakla prljavih prozora stare vojarne. Nije bilo sunca, već su gusti krupni oblaci kružili nebom. Spremala se kiša. Požurila sam da ne pokisnem. Moje cipele nisu udobne.

Brzo sam trčala. Prosulo se pakiranje sjemenki lana. Bilo ih je na tisuće. U pakiranju ih je ostalo još samo pet. Dugo sam trčala sve dok nisam ostala bez daha i naglo stala. Cijelim  putem nisam nikoga vidjela. To mi je bilo čudno. Sve je bilo tiho. Čuli su se samo jaki koraci mojih jadnih, izgrebanih cipela. Koračala sam u rupastoj haljinici punoj zakrpa od svakakvih tkanina. U „dronjcima.“ U džepu pet sjemenki lana i jedan bijedni novčić koji je sada postao sve moje bogatstvo. Moje cipele nisu udobne.

Sivi zidovi osluškivali su tišinu i smijali mi se.  Zvali su me „sirotinja.“  Što da radim s pet sjemenki lana i požutjelim novčićem? Nemam rodbine ni prijatelja. Kući se ne vraćam!  Čvrsto sam odlučila! Moram krenuti dalje. Možda se jednom sretnemo u tišini koja izjeda. Moje cipele nisu udobne.

OŠ Šijana, Pula

mentor: Vladimir Papić

Donirajte udrugu Mlada pera

Odgovori

%d blogeri kao ovaj: