Moja različita prijatelica Ana

Bil je to još jen običan  dan vu školi. Najobičniji kak i vsi drugi. Tada smo bili 2. razred vu našoj maloj Područnoj školi. Bila je vura razrednika i vučitelica nam je rekla da nam ima nešto jako važnega za povedati . Mi smo vsi načulili uši i jedva čekali kaj nam sad to tak važno vučitelica mora povedati. Vučitelica je složila najozbiljniju facu i rekla, deca zutra bumo dobili dva nova vučenika. Dečeca i deklicu. Taj dečec  koji dohaja ima 14 let, a deklica 9. Znate, oni nisu odovud, njih su vam našli vu drugome gradu, vu jednoj staroj hižici,  same bez ikega, i dopelali su ih tu k nami, vu naš grad u Dom za djecu bez roditelov.Vu razredu je zavladal muk. Vsi smo se zgledavali a nitko ni ni pisnul.  Znate, nastavila je vučitelica, moram vam još povedati da su dečec i deklica Romi. Morate biti jako dobri prema njimi, ne smete im se niti slučajno rugati. Dečec je veći i starejši od vas, ali je jako dober, a deklica je sitna i srameća. Oni vam do sada nisu išli vu školu i morate im pomagati i činiti vse da im bude lepo pri nami vu našoj školi.

Kad sam došla dime sve sam ispripovedala mami i pitala sam ju kaj znači to da su dečec i deklica Romi. Mama mi je ispripovedala da su Romi narod  koji nema svoju zemlu kak mi svoju Hrvatsku, da oni živiju drugčije neg mi, često se seliju, nemaju stalan posel, neki skuplaju staro žejezo, neki prodaju robu po sajmiščima, neki čak i prosiju kak oni kaj smo ih znali videti pri cirkvi, i da ih često ljudi zoveju sikakvim grdim imenima, teško im je al se njihovi mladi trsiju to promeniti. Rekla je i   da su i taj dečec i deklica samo deca kak i mi i lepo me prosila da im pomorem i da budem dobra prema njimi.

Nestrplivo smo čekali drugi dan i med sobom pripovedali i raspredali kakvi budu ti dečec i deklica, kak zglediju, jel znaju pripovedati po naški i bili smo jako uzbujeni.  Gledeli smo jel bumo ih gde videli ispred škole ali ih ni bilo. Čim nam je teta čistačica otprla vrata brzo smo otrčali vu razred i  čekali da dojde vučitelica z novimi đaki. Čavkali smo vu klupami, pripovedali a jeden se dečec furt nalukaval na hodnik i gledel jel ide vučitelica z novimi đaki. Odjemput je zakričal “ideju, ideju!”. Vsi smo odbežali na svoja mesta i  zamučali pa je vu razredu zavladal takav muk da se ni muha neje mogla čuti. Vučitelica je došla a za njom su srameći išli dečec i deklica. Dečec je bil veliki, vekši i od vučitelice, imal je kratke črne lasi, i gledel je po razredu i smijal se a deklica je bila sitna, mala, a njezine velike oči z kojimi nas je gledela su bile jako vstrašene. Vučitelica je rekla “deca, ovo su Ana i Petar, oni su bratec i sestrica”, od danas buju z vami vu razredu. Pomorite im kolko najviše morete. Seli su se skupa vu klupu, a mi smo vsi gledeli vu njih. Dečec se okretal i smejal, a deklica se stisnula vu klupi i samo gledela naprej, i baš mi ju je bilo žal. Jedva sam čekala odmor da se morem vupoznati š njom. Brzo su preletele prve dve vure i došel je cajt za veliki odmor. Si su brzo odbežali iz  razreda po gablec, a ja sam ostala vu razredu jer se nis hranila vu školskoj kujnji, već mi je gableca mama spremala. Vučitelica je bila još neko vreme vu razredu, pak je prešla vu zbornicu. Petar je prešel van z ostalima a vu razredu smo osatle samo Ana i ja, druga deca nisu gledela niti pitala gdi je Ana. Izvadila sam svoj gablec iz torbe i bila sam sretna kaj mi je mama poslala denes 2 Kinder Pingvina te sam mogla jednega ponuditi Ani. Prešla sam polako do nje i rekla joj bok, zovem se Katja i polefko joj pružila  čokoladicu. Ona je samo plaho rekla „bok Katja“ i zamučala a čokoladica je ostala stati di sam ju dela. Ana je, iako starejša bila  samo malo vikša od mene, imala je lepe, velike smeđe oči z kojima me gledela kak prestrašena srna. Imala je i dugu, lepu crnu kosu. Bila je jako lepa. Rekla sam joj “ja sam ti tam iza vu klupi, saki dan pod odmorom, ne volim baš noreti s drugima na hodniku pa kad pojem, rišem nekaj vu klupi pa ak  buš štela dojdi iza” i prešla sam iza vu klupu pojesti gablec i risati. Ana je celo vreme sedela vu svojoj klupi i nije se pomekivala. Samo sam vu jenom trenu videla da je zela čokoladicu i metnula ju v torbu. Ni došla iza k meni taj dan, ali joj nisam zamerila, znala sam da joj je se novo, da smo joj mi novi, i da joj treba cajta. Petar se je brzo vuklopil s dečkima i norel, ali ona je saki dan sedela sama vu klupi.

Mamu sem prosila da kad mi sprema gablec da navek metne bar bombonček ili neku sitnicu da morem i Ani odnesti. Mama se samo nasmijala i pogladila me po glavi i onak milo pogledala, kak sam mama zna. I tak bi vam skoro saki odmor ja i Ana ostale same vu razredu,  ja bi prešla oprati ruke na umivaonk kaj smo ga imeli vu razredu i  samo bi dela na njenu klupu bombon, čokoladicu, keks il kaj bi mi mama već spremila i prešla iza. Jeden dan kad sam ostavlala bombon Ana me pitala jel joj morem nekaj pomoći vu matematiki, sela sam se k njoj i pokazala joj. Malo po malo počele smo pripovedati dok sam joj pomagala. Jako sam se iznenadila kad je jeneg dana došla Ana do mene pod odmorom i pitala jel može z menom risati. Napravila sam joj mesta vu klupi, dala papir, dela bojice na sredinu i skupa smo risale. I tak smo  nas dve, dan po dan se se više družile, pripovedale, igrale, postale smo najbolše prijatelice.  Ana je bila jako draga, ali plaha, nije puno pripovedala, osim kad smo nas dve bile same, onda je verglala kak mali verglec.

Prošel je  drugi razred, došel je trejti i Ana i ja smo provodile puno vremena skupa i baš nam je bilo lepo. Došel je i moj rojsni dan pa sam pitala mamu jel bi slobodno pozvala i Anu da dojde k meni. Mama je bila jako sretna i uz pozivnicu je napisala poruku za Anine odgajatelice vu domu. Jedva sam čekala subotu, a kad mi je mama vu četrtek rekla da je zvala Anina odgajatelica i rekla da bu Ana došla, bila sam jako sretna. Došla je i subota, nestrplivo sam čekala da dojde cajt da idemo po Anu. Prešli smo malo ranije dok ni bilo još ostalih deklic da ju dopelamo jer odgajatelicani imela avta, a mi živimo dost dalko od Doma. Došli smo k nama, pokazala sam joj našu hižu, svoju sobu i igračke, pa smo se igrale skupa dok su došli ostali. Bio mi je to najlepši rođendan a vidla sam i da je Ani bilo lepo, sve su ju deklice lepo prihvatile i si smo se već jako lepo družili i zato mi je bilo jako toplo oko srca. Za mesec dana dobila sam pozivnicu od Ane, pozvala me na svoj rojsni dan u Dom. Jedva sam čekala dojti doma i pokazati mami pozivnicu i pitati ju dal smem iti. Mama je bila jako vesela i rekla da morem iti i da bum videla kak Ana živi vu Domu, i kak joj je tam. Nikak da dojde ta  subota i Anin rojsni dan da vidim kak to deca živiju vu Domu, bez mame, bez tate. Moram vam reći da iako znam da ni lepo kad nemaš mamu ni tatu, da nije njima tam vu Domu tak loše. Ima ih 10-ak sličnih let, imaju lepe sobe, igračke, se mi je to Ana pokazala i ispripovedala kad sam došla, imaju dobre tete koje ih paze i brinu se za njih, fino im kuhaju, što smo i mi probali i baš mi je bilo lepo.

Evo sad smo već 6. razred, nerazdvojne smo prijatelice, znamo vse jedna o drugoj, naše male tajne i problemi lakši su kad se deliju.Jučer je Ana opet bila na mom rojsnom danu, baš smo se lepo zabavili a sad ja čekam da opet idem k njoj vu Dom na njezin rojsni dan. Moja me Ana navčila puno tega a najveć da otpremo srce i glavu različitostima i bumo bolši ljudi..


Bio je to još jedan običan dan u školi. Najobičniji kao i svi drugi. Tada smo bili 2. razred u našoj maloj Područnoj školi. Bio je sat razrednika i učiteljica nam je rekla da nam ima nešto jako važno za reći. Mi smo svi naćulili uši i jedva čekali što će nam sad to tako važno učiteljica reći. Učiteljica je složila najozbiljniji izraz lica što je mogla i rekla, djeco, sutra će nam doći dva nova učenika. Dječak i djevojčica. Taj dječak koji dolazi ima 14 godina, a djevojčica 9. Znate, oni nisu odavde, njih su vam pronašli u drugome gradu, u jednoj staroj kućici, same bez ikoga, i doveli su ih tu k nama, u naš grad u Dom za djecu bez roditelja. U razredu je zavladala tišina. Svi smo se pogledavali, a nitko nije ni pisnuo. Znate, nastavila je učiteljica, moram vam još reći da su dječak i djevojčica Romi. Morate biti jako dobri prema njima, ne smijete im se niti slučajno rugati. Dječak je veći i stariji od vas, ali je jako dobar, a djevojčica je sitna i sramežljiva. Oni vam do sada nisu išli u školu i morate im pomagati i činiti sve da im bude lijepo kod nas, u našoj školi.
Kad sam došla doma ispričala sam sve mami i pitala sam ju što to znači da su dječak i djevojčica Romi. Mama mi je ispričala da su Romi narod koji nema svoju zemlju kao mi svoju Hrvatsku, da oni žive drugačije nego mi, često se sele, nemaju stalan posao, neki skupljaju staro željezo, neki prodaju robu po sajmovima. a neki i prose kao oni što smo ih znali vidjeti kod crkve i da ih često ljudi zovu raznim ružnim imenima, teško im je, ali se njihovi mladi trude to promijeniti. Rekla je i da su i taj dječak i djevojčica samo djeca kao i mi i zamolila da im pomognem i da budem dobra prema njima.
Nestrpljivo smo čekali drugi dan i međusobno pričali i raspredali kakvi će biti dječak i djevojčica, kako izgledaju, znaju li pričati hrvatski i bili smo jako uzbuđeni. Gledali smo hoćemo li ih vidjeti ispred škole, ali ih nije bilo. Čim nam je teta čistačica otvorila vrata brzo smo otrčali u razred i čekali da dođe učiteljica s novim učenicima. Glasno smo pričali u klupama, a jedan dječak je stalno gledao na hodnik ide li učiteljica s novim učenicima. Odjednom je zaviknuo “idu, idu!”. Svi su otrčali na svoja mjesta i zašutjeli pa je u razredu zavladala takva tišina da se ni muha nije mogla čuti. Učiteljica je došla, a za njom su sramežljivo išli dječak i djevojčica. Dječak je bio veliki, veći od učiteljice, imao je kratku crnu kosu i gledao je po razredu i smijao se, a djevojčica je bila sitna, mala, a njezine velike oči s kojima nas je gledala su bile jako preplašene. Učiteljica je rekla: “Djeco, ovo su Ana i Petar, oni su brat i sestra”, od danas će biti s vama u razredu. Pomognite im koliko najviše možete. Sjeli su se zajedno u klupu, a mi smo svi gledali u njih. Dječak se okretao i smijao, a djevojčica se stisnula u klupi i samo gledala naprijed i baš mi ju je bilo žao. Jedva sam čekala odmor da se mogu upoznati s njom. Brzo su proletjela prva dva sata i došlo je vrijeme za veliki odmor. Svi su brzo otrčali iz razreda po užinu, a ja sam ostala u razredu jer se nisam hranila u školskoj kuhinji, već mi je užinu mama spremala. Učiteljica je bila još neko vrijeme u razredu, a onda je otišla u zbornicu. Petar je otišao van s ostalima, a u razredu smo ostale samo Ana i ja, druga djeca nisu gledala niti pitala gdje je Ana. Izvadila sam svoju užinu iz torbe i bila sam sretna što mi je mama poslala danas dva Kinder Pingvina te sam mogla jednoga ponuditi Ani. Otišla sam polako do nje i rekla joj bok, zovem se Katja i polako joj pružila čokoladicu. Ona je samo plaho rekla – „Bok Katja“ – i zašutjela, a čokoladica je ostala stajati gdje sam ju stavila . Ana je, iako starija bila samo malo viša od mene, imala je lijepe, velike smeđe oči s kojima me gledala kao prestrašena srna. Imala je i dugu, lijepu crnu kosu. Bila je jako lijepa. Rekla sam joj – “Ja sam ti tamo iza u klupi, svaki dan pod odmorom, ne volim baš divljati s drugima na hodniku pa kad pojedem, crtam nešto u klupi, pa ako želiš dođi iza!” – i otišla sam iza u klupu pojesti užinu i crtati. Ana je cijelo vrijeme sjedila u svojoj klupi i nije se pomicala. Samo sam u jednom trenu vidjela da je uzela čokoladicu i stavila ju u torbu. Nije došla iza kod mene taj dan, ali joj nisam zamjerila, znala sam da joj je sve novo, da smo joj mi novi, i da joj treba vremena. Petar se brzo uklopio s dečkima i igrao se, ali ona je svaki dan sjedila sama u klupi.

Mamu sam molila da kad mi sprema užinu da uvijek stavi bar bombončić ili neku sitnicu da mogu i Ani odnijeti. Mama se samo nasmijala i pomilovala me po glavi i onako milo pogledala, kako samo mama zna. I tako smo skoro svaki odmor ja i Ana ostajale same u razredu, ja bi otišla oprati ruke na umivaonik koji smo imali u razredu i samo bi stavila na njenu klupu bombon, čokoladicu, keks ili što bi mi mama već spremila i otišla iza. Jedan dan kad sam ostavljala bombon Ana me pitala mogu li joj nešto pomoći u matematici, sjela sam do nje i pokazala joj. Malo po malo počele smo pričati dok sam joj pomagala. Jako sam se iznenadila kad je jednog dana došla Ana do mene pod odmorom i pitala možemo li zajedno crtati. Napravila sam joj mjesta u klupi, dala papir, stavila bojice na sredinu i zajedno smo crtale. I tako smo nas dvije, dan po dan se više družile, pričale, igrale, postale smo najbolje prijateljice. Ana je bila jako draga, ali plaha, nije puno pričala, osim kad smo nas dvije bile same, onda je pričala kao da ju je netko navio.

Prošao drugi razred, došao je treći i Ana i ja smo provodile puno vremena zajedno i baš nam je bilo lijepo. Došao je i moj rođendan pa sam pitala mamu bih li slobodno pozvala i Anu da dođe k meni. Mama je bila jako sretna i uz pozivnicu je napisala poruku za Anine odgajateljice u domu. Jedva sam čekala subotu, a kad mi je mama u četvrtak rekla da je zvala Anina odgajateljica i rekla da će Ana doći, bila sam jako sretna. Došla je i subota, nestrpljivo sam čekala da dođe vrijeme da idemo po Anu. Otišli smo malo ranije dok nisu došle ostale djevojčice da ju dovezemo jer odgajateljica nije imala auto, a mi živimo dosta daleko od Doma. Došli smo k nama, pokazala sam joj našu kuću, svoju sobu i igračke, pa smo se igrale dok su došli ostali. Bio mi je to najljepši rođendan a vidjela sam i da je Ani bilo lijepo, sve su ju djevojčice lijepo prihvatile i svi smo se već jako lijepo družili i zato mi je bilo jako toplo oko srca. Za mjesec dana dobila sam pozivnicu od Ane, pozvala me na svoj rođendan u Dom. Jedva sam čekala doći doma i pokazati mami pozivnicu i pitati ju smijem li ići. Mama je bila jako vesela i rekla da mogu ići i da ću vidjeti kako Ana živi u Domu i kako joj je tamo. Nikako da dođe subota i Anin rođendan da vidim kako to djeca žive u Domu, bez mame, bez tate. Moram vam reći da iako znam da nije lijepo kad nemaš mamu ni tatu, da nije njima tamo u Domu tako loše. Ima ih 10-ak sličnih godina, imaju lijepe sobe, igračke, sve mi je to Ana pokazala i ispričala kad sam došla, imaju dobre tete koje ih paze i brinu se za njih, fino im kuhaju, što smo i mi probali i baš mi je bilo lijepo.

Evo sad smo već 6. razred, nerazdvojne smo prijateljice, znamo sve jedna o drugoj, naše male tajne i problemi lakši su kad se dijele. Jučer je Ana opet bila na mom rođendanu, baš smo se lijepo zabavili, a sad ja čekam da opet idem k njoj u Dom na njezin rođendan. Moja me Ana naučila puno toga, a najviše da otvorimo srce i glavu različitostima i bit ćemo bolji ljudi.

Katja Šoić, 6. r

OŠ “Bogumil Toni”, Samobor

Donirajte udrugu Mlada pera
%d blogeri kao ovaj: