Dora Kovačević: Ljubav na kraju sokaka
Svake nedjelje, dok baka peče kolače, dido mi priča o zgodama iz svog života. „E, lipo moje, pripovidat ću ti o tvojoj baki…da ti znaš kako smo se mi bili zaljubili.“ Obradovala sam se početku priče. „O, dido, pa došli smo i do ljubavi.“ Zadirkujem ga. „Samo nemoj kao neki novinari, naslov zanimljiv, a kad ono ništa od toga u tekstu, sve nešto deseto.“
„De, nemoj me prekidat“, reče dido, a ja se odmah uplašila da mi neće ispričati što je namjeravao. A on tako krasno pripovijeda, milina ga je slušati.
„Znaš, mila moja, kad sam još bio mlad, skupljali smo se baš na kraju sokaka, da nismo drugima na očima. Jednoga se dana u selo doselila nova cura, bila je to tvoja baka. Uh, kako smo ju pogledavali, lipa je bila i ponosna. Zaigralo mi nješta u stomaku kad sam ju vidio. Odma’ sam si reko da ju moram njekako osvojit. Reko sam joj kako se lipo opravila, a ona će meni onako vragolasto: Ju, pa Šokica se uvik lipo opravi. Moji su kod kuće mislili da mi nisu baš sve na broju, furtom sam po avliji pivo i pocikivo. A ondak mi pade na pamet kako će se ona zagledat u mene. Ma, ja ću njoj pripremit jedan bećarac.
Mala moja, dođi meni amo,
Dođi da u kolu poigramo.
Želim s tobom kolo zaigrati,
hoćeš li se za mene udati?
Tako sam ti se ja njoj tijo umilit.“
„Što je bilo dalje, što se poslije dogodilo?“ Jako me zanimao nastavak priče.
„Tad se ona u mene, u moje oči zagledala i znaš što…“
„Kolači su gotovi“, viče baka. Zamolim ju da još malo pričeka, da čujem kraj priče, bila sam kao na iglama.
„Rekla mi je DA“, kaže mi dido i nešto mu ozari lice.
I baka se malo stidljivo nasmiješi. „Dosta priče, idemo se počastiti kolačima.“
Nakon ove priče postajem gladna, a i bakini kolači tako dobro mirišu. Idem. Vidimo se u nekoj sljedećoj priči…
Dora Kovačević, Bošnjaci
