Antonija Piskač: Zec, krtica i magarac
Sastali se zec, krtica i magarac pa počeli pričati. Svatko je tugovao zbog nečega što nema.
„Baš bi bilo dobro imati dugi rep“, reče zec, „bio bih ljepši i od lije“.
„Da su meni rogovi“, maštao je magarac, „izgledao bih moćno poput bika i ovna.”
„Želim biti velika, da me svi primijete“, potužila se krtica.
Njihovo sanjarenje prekinuo je gladni vuk. Tri se prijatelja u strahu razbježaše, svak’ na svoju stranu. Vuk jurnu za zecom, kojeg ni brze noge ne bi spasile, da je iza njih bio rep o kakvom je sanjao. Okrenu se vuk zatim magarcu, al’ ga ovaj spremno dočeka svojim snažnim stražnjim kopitima. Odbacio je vuka daleko u polje, ravno pred rupu koju je krtica spretno kopala. Malena je krtica brzo nestala ispod humka zemlje.
Dok je gladni vuk ljutito teturao prema šumi, troje prijatelja se ponovo okupilo i bilo zadovoljno što ih je priroda stvorila onakvima kakvi trebaju biti.
Shvatili su da u životu nije potrebno imati sve što poželimo već je važno cijeniti ono što imamo.
Antonija Piskač, 4. razred
OŠ Rovišće, PO Prgomelje
