Helena Oršuš: Haje adunat/Ona odabrana

Kustam am pduri. Dparči d toc. Tata amjo ire arhitekt, mam nam. Am tot zua m duk p pišori trideset i pet minuta pnm iškul š napoj aša. Knd kđe ploji ili knd ire supad, as čima p tata.

U plšem pdure u ščuv ka p palmm. Unu utorak kasnalem am iškul, tata mu dus š mu lsat la iškul. Am tunat s zua ame su apukat, dp ispit dm Povijest s odgovaranj dm Kemija, mam lot aka. Kđe supad, ali nu gnđem s čem p tata. Umblam, š kum ju mržem am auzt k ševa zujulešči, mam lpdat špka s m ujt dak aj ševa, njimik čar mar pahuljicur d supad. Mam pus napoj špka mrzem dalje, knd jar ševa zujulešči la kapum. „Nuj moguče k aj lumbin ili musk”, mam zs sngur mij. Aku nu mam pus špka numa mržem dalje. Dp nekoliko minuči d umblari am stat š mam ujtat sus, am nor. Š atuš am vzutu. Vil, prav vil. Am zbura la kap, a ju m ujtam kum je s ujt p minj. Ire aša mik d am mnj am stče. Pru njegru š oči vinjic m promatrale aša znatiželjno.

„Bok! Ju mes Lira!” u mužit. Nikad nu mam gnđit k vilurlje pustujulešči anume.

„Kum či čem?” mu antribat.

„Kira”, jam spus nesigurno.

„Dstul d svttori aj“, mam gnđit.

U rs p minji. Je aša mik ku ljubičast komplet š ku knjig am mn, zbura š s ujta p minji, ire aša d zanimljiv. Su spustulit ucr maj anžoš š ucr ozbiljnije mu zs: „Mumta či pozdravljalesči“, š dp aje u zburat pfriš š u nistlit dp ljemniljelje.

Irem šokiran šđem akulo barem nekih pet minuta prije nego še mam pus špka š am mers aka. Am zuve irem tkut, am sob. Cijelo vrijeme irem astafel. M gnđem d mama: „Aj je am kust? Dše vile mu spus aje?” Tata, knd al antribam ševa d mama, uvik zše numa k u fužit. Njimik alt. Cijelo vrijeme irem astafel.

Dp aflale ku Lira u fužit sedam sptnmnj, a dp aje am vzutu jar p ista lok p kalje kum mržem aka. Mu zs k trb s svitenj , kapu jam zs k anj puče s mrženj la minj aka. U stat p aje, su askuns la minj am tašk š knd anj vinjit aka, odma am fužit aka. U sžut p vankušu amjo, a ju lng je. Mu spus k nu poči njimik sm spuji d mama, mu zs k ji žalji še aša dlungat nu u fost š mu zs kju mes haje adunat.

„Se značalešči aje?“ am antribatu. Mu spus k trb s m odreknlesk d kustu amjov d om š k maj ševa uj fi vil. Nu ščjem kum s reagiralesk p aje, irem aša d flos š antrist, iako am kustusta nu avem njimik osim p tata. Am stat p aje.

Lira mu zs k aša svake godine adun p šinjiva, š k hla adunat adun p hla sljedeč. Mam spakarzt haje najpotrebnije am una mari putuvalk. Điminjaca am jišt p ublok afar. Alu tata jam skris pism, am še am zs kit d žalji mi š kit al plak. Am fužit p kalje kum aš merži am iškul hunđi uvik m aščipta Lira. Mu aščiptat rznt, mu zs k nu trb s m brinulesk š s aj dov žejtu. Su pus mnjilje mikičiš p žejtu amjo. „Aku mrženj p putovanje“, mu zs š noj anj nistlit. Njanj stvurulit hunđiva.

“Am hrast iščenj”, mu šupunjit.

Ju irem am sredin d krug a krugula al fiše miš vilur. Mam pus am đinuc š mam apljikat kapu.Am pus mna p una mari knjig š mam blstmat k nikad nu uj spunji lu njime d vilur š k uj azuta alu Majka Priroda, dp aje jej s aruga, š čar aje am aduk am firi. Mu furat somnu š mam skulat mik. š atuš am shvatalit ju k š ju am postalit vil. Irem aša d mik, tari flos, toc s ujta p minji floš. U vinjit ševa ka vila ku smeđ pr pn la minj š u zs: „Domnja žut”, š u uzdahnulit. Mu angrgjet š atuš am šcut k je aj mama. Tari am angrgjetu. Mu zs k dabe aščapt s m anveci la kutotu d bilkjur š d flor. Uvik iščenj una. Mu spus k asta u aščiptat dlungat. Mu anvcat atiče d prirod. Maj benj am merzi s farbalesk laticurlje.

Benj aj s fi vil.

*************************************************************************

Živjela sam u šumi. Daleko od svih. Moj otac je arhitekt, mamu nemam. Svaki dan pješačim trideset i pet minuta do škole i dok se vraćam isto tako. Kad bi kišilo ili sniježilo, zvala bih oca.

Voljela sam tu šumu, znam je kao svoj dlan. Jednog utorka sam kasnila u školu, otac me odvezao i ostavio me ispred škole. Ušla sam i započela svoj dan, nakon ispita iz Povijesti i odgovaranja iz Kemije, krenula sam kući. Sniježilo je, ali nisam htjela zvati tatu. Hodala sam. Kako sam išla, čula sam zujanje, skinula sam kapu i gledam ima li nečega, ništa osim velikih pahulja snijega.

Stavila sam natrag kapu i krenula dalje, kad opet nešto zuji oko moje glave. „Nije moguće da je pčela ili muha“, sama sam sebi rekla. Sad nisam stavila kapu, nego sam samo krenula dalje. Nakon nekoliko minuta hodanja sam zastala i pogledala gore, u nebo. I tad je vidim. Vila, prava vila. Letjela je iznad moje glave, a ja je gledam kako ona mene gleda. Bila je toliko mala, da mi u ruke stane. Crna kosa, plave oči su me tako znatiželjno promatrale.

„Bok! Ja sam Lira!“ uzviknula je. Nikad nisam pomislila vile stvarno postoje.

„Kako se zoveš?“ upitala me.

„Kira“, odgovorila sam nesigurno.

„Dosta je pričljiva“, pomislila sam.

Nasmiješila mi se. Ona tako mala  s ljubičastim kompletom i knjigom u ruci, lebdjela je i gledala me, bila je toliko zanimljiva. Spustila se malo niže, i malo ozbiljnije mi rekla: „Mama te pozdravlja“, a zatim odletjela brzo i nestala među stablima.

Bila sam u blagom šoku, stajala sam tamo barem nekih pet minuta prije nego što sam stavila kapu i krenula dalje.  Taj dan bila sam potištena, u sobi cijelo vrijeme. Razmišljala sam o mami: „Je li ona živa? Zašto mi je mala vila prenijela tu poruku?“ Tata, kad bih ga pitala za mamu, uvijek bi samo tiho rekao da je otišla. Ništa više. Cijelo vrijeme sam bila takva.

Od susreta s Lirom prošlo je sedam tjedana, a zatim sam je opet susrela na istom mjestu na putu prema doma. Rekla mi je da moramo pričati pa sam joj predložila da odemo k meni doma. Pristala je, sakrila se u moju torbu i kad smo stigle k meni doma, odmah sam otišla u sobu. Sjela je na moj jastuk, a ja pored nje. U razgovoru je napomenula da mi ne može reći ništa o mojoj mami, ispričala mi se što je dugo nije bilo i da sam ja ona odabrana.

„Što to znači?“ upitala sam je. Rekla mi je da se moram odreći svojeg ljudskog života i da ću ubrzo postati vila. Nisam znala kako reagirati na to, bila sam i sretna i tužna, iako u ovom životu nisam imala nikog osim svojeg oca. Pristala sam.

Lira mi je rekla da ovako svake godine izabiru nekoga i da onaj odabrani bira sljedećeg. Spakirala sam ono najpotrebnije u jedan veliki kofer. Ujutro sam izašla kroz prozor. Tati sam napisala pismo u kojem sam rekla koliko mi je žao. Otišla sam prema školi gdje me uvijek dočekala Lira. Dočekala me smijući se, rekla mi je da se ne brinem i da joj dam prst. Stavila je svoje male ruke na moj prst. „Sad idemo na putovanje,“ rekla mi je i mi smo nestale. Stvorile smo se negdje.

„U hrastu smo“, šapnula mi je.

Nalazila sam se u sredini kruga koji su činile male vile. Kleknula sam i pognula glavu. Stavila sam ruku na jednu veliku knjigu i zaklela sam se da nikad neću reći nikome da vile postoje i da ću pomagati Majci Prirodi. One su se molile i to je sve čega se sjećam. Zaspala sam i probudila se mala. Tad sam shvatila da sam i ja postala vila. Bila sam toliko mala, jako sretna, svi su me gledali sretni. Prišla mi je vila smeđe kose. „Napokon!“ rekla mi je kako je i uzdahnula. Zagrlila me je i tada sam shvatila da je to moja mama. Čvrsto sam ju zagrlila. Rekla mi je da me jedva čeka naučiti svemu o biljkama i cvijeću. Uvijek smo zajedno. Objasnila mi je da je ovo čekala dugo. Naučila me toliko toga o prirodi. Najbolje  mi ide bojanje latica.

Dobro je biti vila.

Helena Oršuš, 8. razred

OŠ Mursko Središće

Mentorica: Srebrenka Puklavec Trstenjak