Ivan Draščić: Ništa bez njih
Ja sam Ivan. Imam puno važnih osoba, ali postoje dvije osobe kojih se premalo sjetim. Moje zubarke. One su mi jako važne zato što bez njih ne bih imao zdrave zube.
Zovu se Tanja i Renata. Imao sam puno problema sa zubima, a one su mi pomogle. Nažalost, rijetko ih se sjetim. Kad sam bio malen, jako sam ih se bojao, ali sad kužim zašto su važne.
Jednom sam morao vaditi zub zato što sam ih imao previše. Dok smo čekali u čekaonici, plakao sam toliko da bih mogao napuniti cijeli ocean vodom. Došao je moj red. Plakao sam, tresao sam se i bojao. Sa mnom su bili roditelji da me utješe. Doktorice su koristile sve i svašta, nekakve sprejeve, nekim šrafcigerom su mi slomile zub i onda ga nekim kliještima izvadile. Nije boljelo ništa, osim dok su mi na početku dale pikicu. A bojao sam ih se u svim trenutcima. Bojao sam se tako jako da bih tatu na koljenima molio da idemo kući. Svaki put kad bih u čekaonici vidio ljude koji čekali vađenje zuba ili brušenje, pitao sam se tresu li se, boje li se i plaču li i oni.
Sada imam noćne aparatiće. Ne mislim na zubarke kroz noć jer se jako mučim. Kroz dan, kroz ovu priču sam shvatio da su zubarke jedne od najvažnijih osoba čovjeku. Nagrađuju me igračakama, četkicama, pastom za zube. Zubi su mi zdravi. Sretan sam, a one su zato jako bitne.
Ivan Draščić, 4.a
OŠ Strahoninec
Mentorica: Ana Horvat, mag.prim.educ.
