Iza vrata
Bio je petak popodne i svi smo jedva čekali otići kući, ali nas je učiteljica zadržala da dovršimo zadatak. Vani je padala kiša, a škola je bila neobično tiha. Odjednom su se svjetla ugasila i učionica je potonula u mrak. U tom trenutku začulo se kucanje na prozor, najprije tiho, a zatim sve jače. Nitko se nije usudio pomaknuti.
Nedugo zatim hodnikom se prolomio tup zvuk, kao da je nešto palo. Učionica je utihnula, svi su gledali prema vratima. Netko je šapatom rekao da je sigurno netko ušao u školu. Strah se uvukao među nas brže nego što smo to htjeli priznati.
Većina učenika potrčala je pod klupe, ali ja sam ostao stajati. Srce mi je lupalo, a ruke su mi se tresle jer nisam znao što učiniti. Učiteljica mi je tiho rekla da se sakrijem ispod klupe, a zatim je polako krenula prema vratima. Dok ih je otvarala, zaškripala su, a njezini su se koraci izgubili u mračnom hodniku.
Nastala je potpuna tišina. Čak se ni kiša više nije čula. Stajao sam ukočen, nesposoban da se pomaknem. Tada su se vrata ponovno počela polako otvarati i u učionicu je ušao domar. U rukama je držao kantu koja mu je ispala, voda se razlila po hodniku i zbog toga je nestala struja. Učiteljica se vratila i rekla da je sve u redu.
Neki su se učenici počeli smijati, ali meni nije bilo smiješno. Osjećao sam hladan znoj niz leđa i nisam se mogao odmah smiriti. Kad sam te večeri došao kući, dugo nisam mogao zaspati jer me strah koji sam tada osjetio nije htio pustiti.
Teo Lekaj
OŠ Šijana, Pula
Mentor: Vladimir Papić
