Misao
Bilo je normalno jesensko jutro. Hodao sam ulicom i skupljao orahe koji su popadali ispod starog stabla uz cestu. Ove godine bili su tople smećkaste boje, taman kakvi trebaju biti. Trebali su mi za večeru jer mi je dolazila cijela obitelj: roditelji, tri sestre i brat Damijan koji se nedavno vratio iz vojske. Damijan je bio jedan od boljih boraca u vojsci i svi su bili ponosni na njega. I ja sam bio ponosan, iako to nisam uvijek volio priznati.
Kasnije tog dana pao je mrak i svi su se okupili kod mene. Razmišljao sam kako ću se barem malo družiti s jednom od sestara, Janom, ali ona se više posvetila svom djetetu Toniju. Znao sam da će svi biti oko Damijana, da će ga hvaliti i slušati njegove priče. Koliko god mi bilo drago zbog njega, nisam mogao izbjeći osjećaj ljubomore. Ja sam bio najstariji, a on je već postigao više nego ja. Mislio sam da sam ja trebao biti uzor, a ne on.
Došlo je vrijeme večere. Svi su se okupili oko Damijana. Čak se i Jana, koja je inače stalno uz sina, smijala njegovim pričama. Odjednom su se začule sirene. Mobiteli su se upalili i stigla je poruka: „Uzbuna! Počinje rat!“ U trbuhu mi se skupio odvratan osjećaj. Svi su paničarili. Sestre su štitile Tonija, roditelji su pokušavali nazvati rodbinu, a Damijan je glumio junaka. Tako sam si govorio, iako sam znao da zapravo zna što radi. U glasu mu se osjećalo uzbuđenje. Nitko nije znao što učiniti.
Istrčali smo van iz zgrade. Svi su bili na broju, osim Damijana i malog Tonija. Jana me pogledala i rekla da se vratim po njih jer sam najstariji i najspretniji. Kada nema nikoga drugoga, tada sam im i ja dobar. Kad sam se spremao vratiti u kuću, nešto je unutra eksplodiralo. Uletio sam i vidio Damijana kako drži Tonija jednom rukom. Druge više nije imao. Zgrabio sam Tonija i u tom trenutku mi je kroz glavu prošla strašna misao. Damijan je bio zaglavljen među ruševinama, polumrtav. Istrčao sam van i predao Tonija Jani. Lagao sam. Rekao sam da je Damijan već bio mrtav kad sam ušao. No čim sam to izgovorio, počela me gušiti grižnja savjesti. Znao sam da je to moj brat.
Vratio sam se natrag. Izvukao sam Damijana ispod ruševina i prebacio mu ruku preko ramena. Istrčali smo van. U tom trenutku sam se trgnuo. Pogledao sam oko sebe i shvatio da nema rata, da je sirena bila samo alarm za požar. Sestra je zapalila cigaretu u kuhinji. Pomislio sam: kakav sam ja čovjek. Nekoliko sekundi kasnije svi smo nazdravili i nastavili večeru. Nadam se da mi takva misao više nikada neće pasti na pamet.
Karla Pavlin
OŠ Šijana, Pula
Mentor: Vladimir Papić
