Franco Nemo: Pismo ocu

Zagreb, 2. listopada 2018.

Pismo ocu

Ne pišem Ti ovo pismo da ti spomenem dane što nam bježe. Veliko je nebo slavonsko i znam, sada hodaš posve sam.

Umro si tiho, tata moj.

Nedugo iza tebe umrla je tvoja Slava.

Kažu ljudi: ,,Prepuklo joj srce za sinom Dominicom!“

Drugim ljudima nisi zlatom kupio sreću, a sve si im dao.

Plačemo, samo mama i ja.

Danas, dok se ravnica s nebom spaja, znam hodaš livadama gdje ne padaju kiše, gdje nema tuče ni snijega, nema potresa, nema bolesti. Tamo pušu zapadni vjetrovi koji ti umilno pjevaju mir i samo mir.

Siguran sam, sada živiš život nedodirljiv od ljudskog zla i tuge, živiš na otoku blagoslovljenih.

Ma ne brini za nas, mi te volimo sada u snu.

Znam da je u tebi uvijek srce Slavonije. Imaš dar od Boga. Još i sada čujem tvoju bisernicu.

Zato te molim, ostani isti.

Neka svi vole polja, njive i hrastove šume kao Ti. Po poljima neka se žito uvijek njiše i zemlja ova neka miris bujni širi. Zora neka svima bude plava, rosom okupana.

Neka tvoja duša bude uvijek zlatnom zrakom milovana.

Tvoj Franco