Franco Nemo: Pogreb budućnosti

Svi smo se okupili na pogrebu. Nitko ne zna tko je osoba koju smo došli ispratiti. Bili smo svečano obučeni. Nas desetak iz drugog razreda gimnazije i jedan profesor. Niko polako prilazi, s bratom u društvu. Želeći vidjeti natpis, iznenada upadne u iskopanu jamu. Na sanduku su pisale samo godine, ali iz sanduka se čulo glasno dozivanje:
– „Niko, jesi li to ti? Niko, oslobodi me!“
– „Da, ja sam. Izvući ću te, pao sam u jamu!“- reče Niko. Pogleda prema gore i ugleda Jakova na rubu jame. Od sramote, brat mu se okrene i ode među ljude.
– „Jakove, pomogni mi da izađem!“- zamoli Niko.
Jakov se samo zlobno cerekao govoreći:
– „Ljudi, još uvijek čujem njegov glas! Molim vas ljudi, pomognite mi da završim pokapanje. Brzo, brzo!“
Zgrabi lopatu i počne bacati zemlju.
– „Proklet bio! Gade! Proganjat ću te! Nisi bolji od svoje matere! Pokazat ću ja i njoj! Rodila je monstruma!“- zaviče iz jame.
Iznenada prestane bijesno vikati. Mirno, Jakovu priđe truli crni kostur u crnom ogrtaču. Stajao je uz Jakova i izbuljenim krvavim očima promatrao sve nas koji smo stajali oko jame. Sa zadovoljstvom počne lizati i ljubiti Jakova. Vidjevši to, Niko se počne gaditi zaboravljajući da je u jami, a Jakov ga brzo zatrpa zemljom.
Nika, došavši na pogreb, stalno se okretala prema kosturu. Tada je započeo moj govor opraštanja s pokojnikom. Svi su bili iznenađeni ljepotom govora, posebno Bruno. Riječi upućene pokojniku duboko su zadirale u svačije srce. Neki su i zaplakali. Završio sam riječima:
– „Naš dragi pokojnik, opet nas je sve okupio. Povodom ovog ispraćaja, svima ću pokloniti svoju knjigu koja filozofski razmatra svijet i razlaže ga na samo meni svojstven način. Poslije govora bit ću slobodan za slikanje i autograme. Svi vi koji danas niste mogli biti s nama, ovaj ćete pogreb biti u mogućnosti pogledati na mojem YouTube kanalu.“
Na kraju, čovjek do mene doda mi palicu sa srebrnom drškom u obliku zmijske glave. Izvukao sam oštricu i zavitlao je iznad glave. Iz nje je isijavala svjetlost šireći se nad svima. Njezinom su jačinom Jakov i kostur bačeni u jamu. Mramorna nadgrobna ploča zatvori jamu, pojavi se na njoj visoka kovana ograda. Cvijeće ljubičastih tonova samo se rasporedi po ploči. Odjednom, ljudi su se počeli mijenjati. Na dlanovima stvaralo im se crnilo, brzo se šireći po ostatku tijela. Raspali su se do u prah. Nika je plakala, Leo je molio za oprost. Marino se raspao nekoliko metara dalje od mene, a profesor iz psihologije se pretvorio u crnu tekućinu. U neposrednoj blizini stajali su servirani stolovi s hranom. Marko i Karlo uživali su u hrani, dok se u istoj nisu ugušili. Ničega tu više bilo nije, osim praha. Vratio sam oštricu u korice i sišao sam stepenicama s postolja. U blizini su bili ljudi u crnom. Prišli su bliže. Iz praha se počelo formirati tijelo golog muškarca smeđe boje. Bio je mlad i ćelav. Prišao je meni i počeo se boriti sa mnom. Ljudi u crnom su napravili krug oko nas, promatrajući borbu. Od mojih udaraca, muškarac se raspao.
Probudio sam se i otišao u školu. U razredu su svi pričali taj san, naravno komentirajući ga. Tako sam saznao kako smo svi sanjali isti san. Nisam znao kako da pomognem prijatelju koji mi je rekao:
– „Ti mene progoniš i u stvarnosti i u snovima! Tužit ću te za snovi – bullying!“
Profesorica iz matematike sve je ovo pažljivo slušala i tiho doda:
– „ Niko, da sam bila tamo, prva bih ti pomogla. Kada bi se ikome od vas ukazala neka viša Sila, Duh Sveti koji bi vas proveo kroz prošlost ili možda pokazao budućnost, tko bi mu vjerovao? Izrugali biste ga, ismijali i ponizili. Sve je ovo uzalud.“
Sanjao sam ovaj san još nekoliko puta. U svakom snu uvijek bi se samo povećao broj ljudi bačenih u jamu.

Franco Nemo, Zagreb

Odgovori

%d blogeri kao ovaj: