Neka bude što deblja jer je plod našeg podneblja

Lana Sinković: Kampiranje

Eva, Ana, Lea i ja smo odlučile ići na kampiranje u šumu. Iako se sve četiri bojimo šume i mraka, odlučile smo dokazati dečkima da smo hrabre.

Spremile smo vreće za spavanje, šator, grickalice, vodu i krenule. Već se polako spuštao mrak. „Jeste li čule ovo?“ Eva je naglo stala. „Ma pričinjava ti se!“ sve tri smo jednoglasno uzviknule iako nam nije bilo svejedno. Stigle smo na čistinu i raširile stvari. Složile smo šator i zapalile vatru. „Idemo pričati strašne priče!“ bio je Anin prijedlog koja je bila najhrabrija od nas. „Pa može…“ pristale smo sa strahom u očima. Ana je uzela svjetiljku i počela pričati priču: „Jednom davno u šumi pojavljivali su se strašni zvukovi.“ Upravo u  tom času začule smo vrisak nedaleko od nas. Skočile smo i počele bježati kud nas noge nose. Nakon nekog vremena zaustavile smo se jer smo ostale bez zraka. „Cure, stanite! Samo smo se šalili!“ čule smo Liamov glas. Smijao se, a s njim i ostali dečki. Baš smo bile ljute. Nismo htjele razgovarati s njima. „Donijeli smo vam šumske jagode!“ Lucas se želio pomiriti. „Opraštamo vam!“ uzviknule smo jer zbilja volimo jagode.

Ostatak kampiranja smo proveli svi zajedno pričajući ne tako strašne priče jer ipak nitko od nas nije baš toliko hrabar.

Lana Sinković, 4. razred

OŠ Beletinec, Beletinec

Mentorica: Snježana Martinez

Donirajte Udrugu Mlada pera
Donirajte Udrugu Mlada pera

Odgovori