Helena Perhoč: Na reho

Na reh dok splozim,
tam nejlepše mi je biti.
Vetrek mi kroz lasi puše,
a med kitjom se morem skriti.

Tak vetrek reha niše
kak broda na morju.
Ostala bi celo noč na njemo
gledala zviezde,
i dočokala zoru.

Dok na najvišešo si kito stanem
tam dalko brege vidim,
dok sonce se za njih skrije,
tak dugo na reho sedim.

Tam senoka se vidi,
a roda se po njoj šeče.
Na vrho zvonika vrabec stoji,
šteri v let kreče.

Na reho dok stojim
od kuržjoka višeša sem,
trdo se za kitje držim
dok na prstima stojim.

 Visoko roko zdignem,
visoko ka bele oblake doteknem,
osečam se kak da letim,
dok sjeno od reha doli gledim.

 

Helena Perhoč, 8. razred

Domašinec, Domašinec

Mentor: Sanja Vebarić

Svaka kuna je itekako značajna!

Odgovori