Jan Stefanini: Neljudska vojska
16.X.1942.Rat se proširio i do Hrvatske, rečeno nam je da su njemačke vojne snage već na frontu. Iz Slovenije su došli do nas, Istra je za sad sigurna ali i ne zadugo. U selu nam ponestaje kruha, situacija se pogoršava, a od Pavelića ni traga ni glasa, mislio sam da smo saveznici s Nijemcima, a oni nam objavili rat.
17.X.1942.Jutro je budimo se, izvan kuće čujemo neku galamu, vriske ljudi i djece, pobjegao sam u malu prostorijicu ispod poda naše kuće dok je moj brat stajao iznad. Tu prostoriju su od kuće dijelila samo mala podna vrata, unutra je bilo nešto hrane i malko sačuvane vode, zalihe za dva tri dana. Čuo sam jako lupanje na naša vrata, vidio sam kroz malu pukotinu u daskama kako moj brat drži motiku i čeka. Za par sekundi vrata su bila razvaljena. Moj brat se borio sa čovjekom koji je po izgledu imao njemačku uniformu, samo sam se molio da pobijedi. Odjednom se začuo glasni pucanj i brat mi je pao na pod, mislio sam da će ustati i nastaviti, onda mi je pala kapljica krvi na nos i tad mi je sve bilo jasno. Od šoka sam glasno uzdahnuo, Nijemac je čuo i počeo je tražit ,derao se ali ga ništa nisam razumio. Nije mu dugo trebalo da me nađe i odvede u vojni kamion s kojim su nas odveli.
18.X.1942. Budim se u sivoj sobi, zidovi su od betona a ja sam na nekakvoj staroj prašnjavoj deki, na mojim vratima je pisalo 016, kako sam se probudio, nisam odmah zaključio zašto imam broj na vratima, bio sam uplašen i u strahu sam gledao u mali prozorčić sa brojem. Za nekoliko minuta prošao je njemački oficir sa papirima, nešto nalik dokumentima. Stajao malo pred mojim vratima, moja soba je bila tamna, a vani jako sijevalo pa sam mu jedva vidio facu ali sam vidio nešto čudno, imao je dvije svjetlo plave točke na desnom obrazu. Pitao me nešto, zvučalo je kao; “Bist du wach,ich habe etwas fur dich”. Pojma nisam imao šta je htio reći pa sam se pravio da spavam. Ubacio je jedan od onih dokumenata, nisam reagirao kako ne bi pomislio da sam budan. Kad je otišao, brzo sam zgrabio dokument i počeo proučavati. Prvo sam vidio da piše 016, valjda je za mene. Pisan je na hrvatskom sa dosta gramatičkih grešaka, ali razumio sam, kada sam pročitao zadnje dvije rečenice, sledio sam se, osjetio sam užasan stres i strah. “Za vas Hrvate je donesena odluka za istrebljenje. Odvojeni ste od oca, majke i brata koji su po naređenju likvidirani, sutra ćete biti transportirani na drugu lokaciju”.
19.X.1942. U rano jutro smo vrlo agresivno izbačeni iz soba i strpani u vlak kao životinje, u vlaku su bile neke čudne naprave. Mislili smo da je to nova njemačka tehnologija ali je imala neke simbole koji nisu ni nalik nečemu što bi ljudi napravili, a kamo li razumjeli već nešto nestvarno,jedino što sam razumio je bila vojna NDH mapa na desnoj strani vlaka. Na njoj su bila označena područja do kojih se dolazi vlakom. Naš vlak je označen kao T3 koji je prema mapi vodio u krematorij, puno nas je plakalo cijelim putem, neki su vrištali sve dok jedan Nijemac nije jednog uhvatio za glavu i njome razbio prozor vlaka i bacio ga kroz isti. Nakon tog smo svi raširenih očiju šutjeli od straha. Kad su nas doveli, poredali su nas na zid i prebrojali te poslali u sobe, tamo su nam sa nekih aparata za glasnoću pretpostavljam, rekli da je za hrvatski narod odlučena eliminacija, detalji nisu rečeni a i da smo ih znali ništa se ne bi promijenilo.
20.X.1942. U jutro su nas stavili u red i jednog po jednog brisali sa lica zemlje, ti Nijemci kao da su imali nadljudsku snagu, na čudne načine su ih ubijali, vidio sam iz daleka kako je oficir jednog od nas uhvatio i ugušio ali u roku od jedne sekunde, drugog ubio pogledom i tako daljnje pojave.
Ovaj dnevnik pišem dok sam predzadnji, upravo su uhvatili ovog ispred mene, lice vojnika se pretvorilo u neko sivo lice bez emocije ili grižnje savjesti stavio mu je ruke na lice i povukao ka dolje, sivo plava zraka mu je izašla kroz oči, usta, nos, uši i ostatka glave, pao je na pod, izgledao je blijedo i trulo kao iz groba. To nisu ljudska bića, a evo i ja sam na redu.
Jan Stefanini
OŠ Šijana Pula
Mentor: Vladimir Papić
